РОБОВИ ОДЈЕКА

ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНИ ДИСКУРС
АНТИНОМИЈСКИХ СИНТЕЗА


Други ауторски филм Милана Батеса и унеколико природни продужетак (или можда призор кроз искривљено огледало?) филма "Тетовирани мозак" пружа нови поглед традиције, измештене са свог пиједестала недодирљиве високе културе у перспективу садашњег и "стварног". Готово да нема сумње да је основна порука овог филма безнадежни положај старих и традиционалних вредности пред налетом нових идеја и концепција. Овај филм грубо речено има три велике идејне димензије: (анти)традиционалну, социјалну и боготражитељску.
На почетку филма нека врста водитеља, као пред позоришну представу пред "завесом" која је још спуштена, уместо било каквог пролога који би објаснио шта следи, безуспешно, у обраћању аутору Батесу, покушава да успостави императив некакве стабилности и непромењивости. Међутим, они који су гледали Батесово претходно остварење "Тетовирани мозак", или пак читали неку од две збирке поезије које је овај објавио, врло добро могу да предвиде да их очекује још један Хераклитовски понор егзистенције у коме "Све тече, све се мења и ништа не остаје исто". И управо тако и бива!
Веома брзо видимо "Ранка", једног од анти-хероја "Тетовираног мозга" који очигледно има неутаживу жеђ за певањем богомољачких песама. Управо овај бивши дугогодишњи црквењак, а садашњи клошар, представља сам по себи једну од најјаснијих порука Батесовог филмског опуса – хришћанство је старо, оронуло и у данашњем свету "јуродиво", односно анахроно и луцкасто. Оно није у велелепним храмовима, скупим владичанским дворовима и лимузинама и блиставим одорама – када се сав тај "гламур" одузме, остају ликови попут Ранка или јеромонаха Петра Крачуна (једног од "јунака" претходног филма). Нема сумње да ни сам аутор није свестан да је ово заправо једна од порука коју својим филмом шаље, али у питању је несумњива рефлексија његовог архетипског неприхватања оних вредности које су пројектоване да буду некритички прихваћене саме по себи. Афирмација принципа јуродивости у православној вери представља заправо несумњиву опозицију свему ономе што се званично намеће и индукује лицемерно прихватање величине ради величанствености. Ранко у овим филмовима недвосмислено симболише вапај за вером која је жива, делатна и искрена, те је као таква (по природи ствари) и лаичка.
Осим хришћанства, оно што је такође приказано као старо и превазиђено јесте институција брака. Снимак "златне свадбе" ауторових бабе и деде, обојен је анахроним сјајем старинских фотографија и пропраћен бизарном конструкцијом (бар у том контексту) песме Јашара Ахмедовског "Да ли си слободна вечерас?" Попут православља и брак нестаје са друштвене позорнице у овој невољној деконструкцији традиционалног, па и иницијацијског дискурса.
На моменте можемо да осетимо Батесову жалост за тим старим светом који ишчезава под суровим налетима нових вредности. Овај став је додатно појашњен кроз две песме изабране из збирке "Легенда сребрне долине". Док у песми "Седма бакља" видимо јасан одраз рађања те нове незаустављиве реалности и сагледавамо заблуде оптимиста, сузе мајки и свеопшти очај пред помаљањем "нових раса" у песми "Пријатељу стари" чујемо меланхолични позив на суочавање са опасношћу која надире, у борби где је победа немогућа и где је највиши циљ тек остати непоражен. На овај начин Батес поетски изражава свој песимизам пред армагедонским распадом традиционалног и узвишеног. Док овај свеопшти сумрак цивилизације аутор поштено примећује, бележи и описује, јасно је да му се ни мало не радује.
За разлику од Тетовираног мозга и до сада објављене поезије, у "Робовима одјека" далеко јасније примећујемо присуство социјалне ноте. Политичка десница је приказана као крајње декларативна, испразна, импотентна и, једном речју, декадентна. Једино што "живописну" интервјуисану десницу уопште повезује са идејом "десног" јесте бизарни и несувисли цитат: "Жене воле фашисте!" Опет је порука јасна – аутентичне политичке деснице више заправо и нема. Они који се данас декларишу као такви безнадежно и импотентно су загледани у прошлост и немају никакве аутентичне идеје, због чега су принуђени на испразно цитатолошко жонглирање.
Насупрот тој и таквој десници, у "Робовима одјека" левица је приказана као врло потентна и у успону. Док десничари безнадежно глуваре испред Филозофског факултета, замлаћују се урбаним митовима о "алфа- таласима" и драматично вас (са позиција вечитих студената) саветују да "не идете на овај факултет", левичари демонстрирају, организују синдикални отпор губитника транзиције покушајима приватизације и европеизације. Негде у овом контексту смешта се и чувена песма "Уз маршала Тита". Ипак, спот који ову песму прати, наговештава да је у тој и таквој, револуционарној "левици" такође латентно присутно семе преваре. Читава песма прожета је антиномизираном хришћанском симболиком – од почетне сцене Титовог "Плавог воза" аутентично обележеног "злокобним" бројем 666, преко поређења некадашњег СКОЈА и (скорашњег) ОТПОРА, па преко бизарних фотографија православних архијереја (међу којима је био и патријарх Павле) на пријему код Тита и евидентне монтаже којом је представљена нека непостојећа масонска ложа, па до суптилног енкодирања хришћанског принципа у титловима који прате песму и завршнице са снимком прославе на Богословском факултету СПЦ.
Ипак, интересантно је и да песма коју пева Ранко, овог пута јасно третира социјалну тематику, тј. јеванђелску причу о тешкоћама на које богаташи наилазе на путу за рај, повремено прекинуту сетним уздасима деформисане сподобе која заиста личи на богаташа који је на крстарењу. Нека општа порука "социјалног блока" филма "Робови одјека", по свој прилици, била би да савремено доба захтева напуштање превазиђених концепата и да се хришћанско и традиционално више не могу по аутоматизму везивати за политичку десницу и конзервативизам. Ако спас и излаз постоје, за Батеса су они имплицитно присутни у левици – али, очигледно, не било каквој (револуционарној или масонској) него у оној левици која има хришћански предзнак, односно у идеји социјалног хришћанства. иако ово није једино могуће објашњење социјалног дискурса филма "Робови одјека", оно свакако делује као највероватније.
Читав филм је, међутим, прожет идејом трећег тематског блока – потрагом за Богом или религијом. Боготражитељски дискурс, који је у значајној мери и карактеристика Батесове поезије не претендује да даје одговоре, колико да постави нека суштинска питања у комуникацији са феноменом homo religiosus-а. Највећа вредност филмских остварења Милана Батеса без сумње је њихова аутентичност. Сваки сегмент приказује крајње реалистичне и ненамештене ситуације, глумце који не глуме и широку палету крајње аутентичних ликова и живописних карактера који, готово као омађијани, падају у екстатички транс пред објективом Батесове камере, те говоре и чине ствари којих често ни сами нису свесни. Посебно жалосну слику представљају они који под утицајем разних опијата плаћају свој дуг суровој реалности сопствене егзистенције. Батесова камера и завидне режисерске и монтажерске способности успешно нас уводе у ова астрална пространства у којима је готово све могуће, па чак и "васкрсење" Џима Морисона.
Ипак, у овом одељку аутор није штедео на сарказму којим доследно и успешно спроводи деконструкцију сваког понуђеног религијског дискурса кроз призму банализације (најчешће прекидајући излагања осмесима и досеткама карактера који су прави "антиподи" ових "боготражитеља"). Батес, на крају, ипак не жели да остане загонетан као у свом претходном филму – овога пута, филм завршава понуђеним објашњењем и дефинисањем "Робова одјека" – у питању су, евидентно, људи који су бекством од духовности у хиперматеријализам несвесно постали робови одјека сопствених заблуда ("бекство из канџи које их никада не држе"). Пригодно, при крају филма видимо морбидну сцену, очигледно измештену из контекста "Тетовираног мозга"; наиме, реч је о групи која уз средњовековни обред призивања једног од принчева пакла, демона Астарота (у женској форми, то је била богиња Астрата сумеро-акадске религије) ритуално игра око ватре. Али, као и све остале традиције и ова (сатанистичка) је наравно застарела, анахрона и превазиђена, а Астарот се ипак "јавља", али уз обилну помоћ филмске монтаже. Очигледну превазиђеност овог ритуала пропраћеног стиховима на латинском језику најбоље одсликава чињеница да је песма узета из видео игре из средине деведесетих година прошлог века – Phantasmagoria 2.
Ово получасовно аматерско остварење проткано је меланхолијом, сарказмом, црним хумором, али, пре и изнад свега критичким духом суоченим са највећим изазовом сваког доба – реинтерпретацијом традиције. У овом смислу, за Батеса евидентно не постоје аксиоми и константе – све је подложно критици и хераклитовској нужности промене. "Робови одјека" су несумњиви покушај комуникације са аутентичним и архетипским обрасцима иманентним појединцима и друштву као целини. Попут ранијих буњуеловско-пазолинијевских експеримената, у једном потпуно нестереотипном херменаутичком обрасцу, овај експериментални аматерски филм у антитетским паровима и антиномијским синтезама покушава да нађе одговоре на изазове формирања идентитета у контексту савремене цивилизације. Као такав, филм "Робови одјека" на ненаметљив начин (чак сублиминално) заправо намеће културне обрасце који никада неће бити превазиђени, али ће у свакој новој генерацији бити другачије интерпретирани.
Андреј Протић



kontakt> milanbates@yahoo.com