ТЕТОВИРАНИ МОЗАК
Филмска фикција је једно од уметничких средстава, прикладних за приказивање повезаности људског духа, тела и света. Ако је филм посредник између гледаоца и стварности коју покушава да обухвати, ауторско остварење Милана Батеса ''Тетовирани мозак'' уводи ову дефиницију у актуелну реалност српског друштва.
Камера аутора доноси очигледност анархије вредности појединца и њихове потраге за психичком тачком ослонца у себи и у друштву које је изгубило веродостојност. У колажној композицији овог филма, његови јунаци и аутор лично трагају за општим законима света који нас окружује као и за емоционалним везама које се са њим могу успоставити. Основни одраз наративне теме представљају сцене из ауторовог животног окружења које као делиће мозаика организује око секвенци ванвременских геометријских облика који се стереотипно понављају. Актери филма различитог узраста, образовања и афинитета, смештени свако у својој ''коцкици'' мозаика филмске приче, унутар ње и артикулишу сопствени идентитет.
На другој равни нарације филма видимо да је аутор монтажним поступком који подсећа на творење спота обликовао филмску реалност у којој је реално време разбијено, а гледалац суочен са ванвременим, унутрашњим осећајним бићем сваког учесника. Знајући да је сваки појединац тек резултат својих релација са другима, истовремено посматрамо и стварни психички живот филмских протагониста у димензији усамљености и друштвене аномије.
Јунаци овог филма заиста подсећају на реално време у којем живимо. Њихова афективна наглашеност, нескладност, одсуство израза интимности, испразне маске ауторитета, непријатна гласност, однос према духовности, незаинтересованост за осећаје другог су само неки од приказаних лица друштвене аномије. Бити у присуству других а друге не видети, не чути и не осећати и јесте карактеристика времена у ком живимо.
У коначној организацији догађаја унутрашњег живота ликова филма редитељ их, а тиме и посматраче, суочава са њиховом инфантилном позицијом и више, са интензивитетом симбола вечног поретка – геометријских облика. Овај однос идејно и ''носи'' естетичко филмски симболизам ''Тетовираног мозга''. Његову основну идеју, стога можемо пратити не само на нивоу оног што је у филму приказано већ и на нивоу одсуства зрелих психичких садржаја. Интелект и осећајност су у овом смислу тек наглашени, а можда пре на нивоу међуодноста црно-белих и колорних сцена које психолошки и одговарају разуму односно емоцији.
Филмска реалност ''Тетовираног мозга'' изненађује својим својеврсним психотерапијским потенцијалом. У том смислу значајан је захтев мисаоног ангажовања које филм поставља пред гледаоца. Дедукције, аналогије и контрасти које пратимо у филму подстичу и суд реалности гледаоца. Са друге стране, аутор нас суочава са садржајима пасивних инфантилних животних позиција и подстиче њихово појављивање у свести глеаоца. Истовремено, ова горка и хумористична трансформација наше стварности и нас у њој подсећа на чињеницу да се без зрелог емотивног односа према себи, другима и вечности не можемо суочити и са празнином и са пуноћом живота. Као такав, са позиције гледаоца овај филм постаје један од начина зрелог изласка из себе самих у сусрет свету.
Др Лидија Ћук - Јовановић
Филмска фикција је једно од уметничких средстава, прикладних за приказивање повезаности људског духа, тела и света. Ако је филм посредник између гледаоца и стварности коју покушава да обухвати, ауторско остварење Милана Батеса ''Тетовирани мозак'' уводи ову дефиницију у актуелну реалност српског друштва.
Камера аутора доноси очигледност анархије вредности појединца и њихове потраге за психичком тачком ослонца у себи и у друштву које је изгубило веродостојност. У колажној композицији овог филма, његови јунаци и аутор лично трагају за општим законима света који нас окружује као и за емоционалним везама које се са њим могу успоставити. Основни одраз наративне теме представљају сцене из ауторовог животног окружења које као делиће мозаика организује око секвенци ванвременских геометријских облика који се стереотипно понављају. Актери филма различитог узраста, образовања и афинитета, смештени свако у својој ''коцкици'' мозаика филмске приче, унутар ње и артикулишу сопствени идентитет.
На другој равни нарације филма видимо да је аутор монтажним поступком који подсећа на творење спота обликовао филмску реалност у којој је реално време разбијено, а гледалац суочен са ванвременим, унутрашњим осећајним бићем сваког учесника. Знајући да је сваки појединац тек резултат својих релација са другима, истовремено посматрамо и стварни психички живот филмских протагониста у димензији усамљености и друштвене аномије.
Јунаци овог филма заиста подсећају на реално време у којем живимо. Њихова афективна наглашеност, нескладност, одсуство израза интимности, испразне маске ауторитета, непријатна гласност, однос према духовности, незаинтересованост за осећаје другог су само неки од приказаних лица друштвене аномије. Бити у присуству других а друге не видети, не чути и не осећати и јесте карактеристика времена у ком живимо.
У коначној организацији догађаја унутрашњег живота ликова филма редитељ их, а тиме и посматраче, суочава са њиховом инфантилном позицијом и више, са интензивитетом симбола вечног поретка – геометријских облика. Овај однос идејно и ''носи'' естетичко филмски симболизам ''Тетовираног мозга''. Његову основну идеју, стога можемо пратити не само на нивоу оног што је у филму приказано већ и на нивоу одсуства зрелих психичких садржаја. Интелект и осећајност су у овом смислу тек наглашени, а можда пре на нивоу међуодноста црно-белих и колорних сцена које психолошки и одговарају разуму односно емоцији.
Филмска реалност ''Тетовираног мозга'' изненађује својим својеврсним психотерапијским потенцијалом. У том смислу значајан је захтев мисаоног ангажовања које филм поставља пред гледаоца. Дедукције, аналогије и контрасти које пратимо у филму подстичу и суд реалности гледаоца. Са друге стране, аутор нас суочава са садржајима пасивних инфантилних животних позиција и подстиче њихово појављивање у свести глеаоца. Истовремено, ова горка и хумористична трансформација наше стварности и нас у њој подсећа на чињеницу да се без зрелог емотивног односа према себи, другима и вечности не можемо суочити и са празнином и са пуноћом живота. Као такав, са позиције гледаоца овај филм постаје један од начина зрелог изласка из себе самих у сусрет свету.
Др Лидија Ћук - Јовановић
Нема коментара:
Постави коментар